Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Posvetno pismo
Pismo autora prijatelju Dezideriju o Životu svetog Martina
Sever s velikim poštovanjem pozdravlja svog dragog brata Deziderija.
Brate moj i veliki prijatelju: bio sam odlučio da ovu knjižicu koju sam napisao o životu svetog Martina ostavim u fioci, zatvorenu među četiri zida svoje kuće. Kako sam po prirodi nesiguran, hteo sam da se poštedim ljudske kritike. Bojao sam se — a i dalje mislim da će tako i biti — da se moje nedoterano pisanje neće dopasti čitaocima i da će mi svi zameriti što sam imao smelosti da se latim teme koja je zasluživala pisce drugačijeg dara. Ali ti si toliko navaljivao da nisam umeo da ti kažem „ne“. Uostalom, šta ja ne bih učinio za naše prijateljstvo, makar i po cenu sopstvenog ugleda?
Predao sam ti, dakle, ovu knjižicu uzdajući se u tvoje obećanje da je nećeš pokazati nikome drugom. Pa ipak, priznajem da strahujem da ćeš joj baš ti otvoriti vrata u svet — a kad jednom izađe napolje, više nema načina da se vrati nazad.
Ako se to dogodi i vidiš da su neki ljudi počeli da je čitaju, zamoli ih, molim te, da više pažnje posvete događajima nego stilu i da budu strpljivi ako im poneka manje otmena rečenica zapara uši; na kraju krajeva, Carstvo Božje ne počiva na veštini lepog govora, nego na veri. Neka se sete i toga da spasenje sveta nisu objavili veliki besednici, nego ribari — mada je Bog, da je smatrao da bi to ičemu poslužilo, sasvim lako mogao to da učini i preko besednika.
Istina je da sam, kada sam odlučio da prionem na posao jer sam smatrao da bi bilo neoprostivo prepustiti zaboravu vrline tako izuzetnog čoveka, obećao sebi da se neću stideti ako mi se potkrade koja gramatička greška. Nikada nisam bio veliki znalac književne veštine, a i ono malo što sam nekada učio već sam, posle toliko godina bez vežbe, zaboravio.
Ipak, da bi me poštedeo neprijatnosti da se pravdam, ako poželiš da knjigu objaviš, izbriši moje ime. Dovoljno je da sastružeš potpis s prvog lista pa da stranica zanemi — ili, još bolje, i to je jedino važno: da knjiga govori samo o priči koju kazuje, a da prećuti ime onoga ko ju je napisao.
Ne dajmo se prevariti književnom skromnošću Sulpicija Severa! Kada se izvinjava zbog „nedoteranog pisanja“ i mogućih „gramatičkih grešaka“ (soloecismi), on pribegava klasičnoj tehnici rimskog besedništva zvanoj captatio benevolentiae — veštini da se naklonost čitaoca pridobije glumljenom poniznošću. U stvarnosti, Sulpicije je bio jedan od najobrazovanijih pravnika i pisaca rimske Galije, toliko da su ga renesansni humanisti zbog lepote njegovog latinskog prozvali „hrišćanskim Salustijem“.
Iza ovih reči stajala je, ipak, jedna sasvim stvarna rasprava: krajem IV veka rimska elita, školovana u klasičnim školama, popreko je gledala na biblijske tekstove zato što su bili pisani jednostavnim i neposrednim latinskim, veoma dalekim od Ciceronove prefinjene proze. Podsećajući da Jevanđelje „nisu objavili veliki besednici, nego ribari“, Sulpicije brani stav da istorijska i duhovna istina vredi mnogo više od književnog sjaja.
Obrati pažnju i na praktičnu pojedinost na kraju pisma: „dovoljno je da sastružeš potpis s prvog lista“ (titulum fronti erade). U poznoj antici još nije bilo štampe; objaviti knjigu značilo je poslati rukopis na pergamentu nekom prijatelju s dobrim vezama — ovde Dezideriju, još jednom hrišćanskom aristokrati iz Akvitanije — da bi prepisivači iz njegove kuće načinili nove prepise. Pošto je pergament (obrađena životinjska koža) bio skup i veoma izdržljiv, ime autora brisalo se doslovno tako što bi se sasušeno mastilo sastrugalo sečivom ili plovućcem. Naravno, Deziderije nije sastrugao nikakvo ime: knjigu je raširio na sve strane, i delo je postalo prvi veliki bestseler zapadne hrišćanske književnosti!