Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Посветно писмо
Писмо аутора пријатељу Дезидерију о Животу светог Мартина
Север с великим поштовањем поздравља свог драгог брата Дезидерија.
Брате мој и велики пријатељу: био сам одлучио да ову књижицу коју сам написао о животу светог Мартина оставим у фиоци, затворену међу четири зида своје куће. Како сам по природи несигуран, хтео сам да се поштедим људске критике. Бојао сам се — а и даље мислим да ће тако и бити — да се моје недотерано писање неће допасти читаоцима и да ће ми сви замерити што сам имао смелости да се латим теме која је заслуживала писце другачијег дара. Али ти си толико наваљивао да нисам умео да ти кажем „не“. Уосталом, шта ја не бих учинио за наше пријатељство, макар и по цену сопственог угледа?
Предао сам ти, дакле, ову књижицу уздајући се у твоје обећање да је нећеш показати никоме другом. Па ипак, признајем да страхујем да ћеш јој баш ти отворити врата у свет — а кад једном изађе напоље, више нема начина да се врати назад.
Ако се то догоди и видиш да су неки људи почели да је читају, замоли их, молим те, да више пажње посвете догађајима него стилу и да буду стрпљиви ако им понека мање отмена реченица запара уши; на крају крајева, Царство Божје не почива на вештини лепог говора, него на вери. Нека се сете и тога да спасење света нису објавили велики беседници, него рибари — мада је Бог, да је сматрао да би то ичему послужило, сасвим лако могао то да учини и преко беседника.
Истина је да сам, када сам одлучио да прионем на посао јер сам сматрао да би било неопростиво препустити забораву врлине тако изузетног човека, обећао себи да се нећу стидети ако ми се поткраде која граматичка грешка. Никада нисам био велики зналац књижевне вештине, а и оно мало што сам некада учио већ сам, после толико година без вежбе, заборавио.
Ипак, да би ме поштедео непријатности да се правдам, ако пожелиш да књигу објавиш, избриши моје име. Довољно је да састружеш потпис с првог листа па да страница занеми — или, још боље, и то је једино важно: да књига говори само о причи коју казује, а да прећути име онога ко ју је написао.
Не дајмо се преварити књижевном скромношћу Сулпиција Севера! Када се извињава због „недотераног писања“ и могућих „граматичких грешака“ (soloecismi), он прибегава класичној техници римског беседништва званој captatio benevolentiae — вештини да се наклоност читаоца придобије глумљеном понизношћу. У стварности, Сулпиције је био један од најобразованијих правника и писаца римске Галије, толико да су га ренесансни хуманисти због лепоте његовог латинског прозвали „хришћанским Салустијем“.
Иза ових речи стајала је, ипак, једна сасвим стварна расправа: крајем IV века римска елита, школована у класичним школама, попреко је гледала на библијске текстове зато што су били писани једноставним и непосредним латинским, веома далеким од Цицеронове префињене прозе. Подсећајући да Јеванђеље „нису објавили велики беседници, него рибари“, Сулпиције брани став да историјска и духовна истина вреди много више од књижевног сјаја.
Обрати пажњу и на практичну појединост на крају писма: „довољно је да састружеш потпис с првог листа“ (titulum fronti erade). У позној антици још није било штампе; објавити књигу значило је послати рукопис на пергаменту неком пријатељу с добрим везама — овде Дезидерију, још једном хришћанском аристократи из Аквитаније — да би преписивачи из његове куће начинили нове преписе. Пошто је пергамент (обрађена животињска кожа) био скуп и веома издржљив, име аутора брисало се дословно тако што би се сасушено мастило састругало сечивом или пловућцем. Наравно, Дезидерије није састругао никакво име: књигу је раширио на све стране, и дело је постало први велики бестселер западне хришћанске књижевности!