Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље VIII
Лупицинов млади роб спасен од смрти
Нешто касније, пролазећи поред имања Лупицина, веома угледног човека високог друштвеног положаја, Мартин је издалека чуо крике и очајнички плач многобројног света. Забринут, пришао је кући да упита шта се догодило, и рекли су му да се један млади роб с имања управо обесио.
Чим је то сазнао, Мартин је ушао у собицу у коју су положили тело, замолио све да изађу, опружио се преко младића и неко време се молио. Убрзо је боја почела да се враћа у младићеве образе, а очи, већ угасле, повратиле су сјај и загледале се у Мартиново лице. Полако се напрежући да се придигне, младић је ухватио Мартина за десницу, стао на ноге и сопственим ногама, држећи се с њим за руку, изашао све до улазног дворишта, пред очима целог оног света који није могао да верује шта гледа.
Лупицин је био оно што су Римљани звали vir honoratus — велики земљопоседник из редова сенаторске аристократије, власник огромног пољопривредног добра (villa) на коме су радиле десетине или стотине робова (familia, у римском смислу те речи).
Оно што ово кратко поглавље чини тако дирљивим јесте Мартинова реакција на самоубиство једног сиротог роба (servulus). Док ће у потоњим вековима црквени закони самоубиство осуђивати с огромном строгошћу, па чак и забрањивати хришћанску сахрану, Мартин не држи никакву придику нити се боји да дотакне младића који је у очајању дигао руку на себе: улази у његову собу, моли се над његовим телом и за руку га изводи у двориште, пред господара и све кућне слуге.