Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље IV
Лицем у лице с Јулијаном у Вормсу: „Ја сам Христов војник, не могу да се борим“
У међувремену су варварски народи упали у Галију. Цезар Јулијан је тада окупио војску близу града Вангиона и почео да дели војницима ванредну новчану награду. Као што је био обичај, војнике су прозивали једног по једног, по имену, све док ред није дошао на Мартина.
Схвативши да је то прави тренутак да затражи отпуст из војске — тим пре што је сматрао нечасним да прими новац знајући да неће ући у борбу — Мартин се обратио право Јулијану: „До данас сам служио теби; допусти ми да сада служим Богу. Твоју награду нека узме онај ко иде у битку; ја сам Христов војник, не могу да се борим.“
Чувши то, тиранин је побеснео и сасуо му у лице да војску не жели да напусти због вере, него из страха од битке заказане за сутрадан. Мартин се није дао застрашити — пред тим претњама постао је чак још одлучнији — па му је одговорио: „Ако мислиш да је ово кукавичлук, а не вера, сутра ћу ненаоружан стати у први ред, испред наших трупа; и у име Господа Исуса, без штита и шлема, заштићен једино знаком крста, без страха ћу проћи кроз непријатељске редове.“
Јулијан је наредио да га одмах затворе, како би га сутрадан приморао да одржи реч, пред варварима и без оружја. Али већ ујутру непријатељи су послали изасланике да моле за мир, предајући се безусловно и остављајући све што су имали.
Ко, после овога, може да посумња да се та победа дугује Мартину, кога је Бог тако поштедео да ненаоружан буде бачен на прву линију? Наравно, Господ је у својој доброти сасвим лако могао да сачува свог војника живог и здравог усред непријатељских мачева и копаља; али је хтео да спречи и саму битку, како ни Мартинове очи не би морале да гледају смрт других људи. Јер какву би другу победу Христос и дао свом војнику ако не ову: да непријатељ буде савладан без иједне капи проливене крви и да нико не погине?
Налазимо се у години 356. н. е., у месту Borbetomagus, граду народа Вангиона — данашњем Вормсу, на обали Рајне, у Немачкој. Германска племена (Алемани и Франци) прешла су Рајну и опљачкала више галских градова.
На челу римских трупа је цезар Јулијан, Константинов синовац, који ће неколико година касније постати цар и у историји остати упамћен као Јулијан Отпадник (361–363), јер је покушао да у Римском царству обнови паганство и да хришћанима одузме повластице — због чега га Сулпиције оштро назива „тиранином“ (tyrannus).
Да бисмо одмерили Мартинову храброст, ваља разумети шта је била та војничка награда (donativum): поред редовне плате (stipendium), заповедник би уочи важног похода сваком војнику лично уручио издашну своту у златницима. Прихватити donativum значило је обновити часну обавезу да ће се у предстојећој бици борити до смрти. Да је Мартин примио злато, а потом одбио да се лати мача, био би погубљен због дезертерства и крађе; одбивши новац јавно, пред целом постројеном војском, отворено је изазвао Јулијанов ауторитет и постао јунак једног од најчувенијих случајева приговора савести у антици.