Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље XXIV
Лажни Христоси у Хиспанији и ђаво одевен као цар: „Нећу препознати Христа без крсних рана“
Запажено је, иначе, да се тих истих година у Хиспанији појавио један младић који се, пошто је разним чудесима стекао глас у народу, толико уобразио да је најпре почео да тврди како је пророк Илија. Како су му многи поверовали не постављајући питања, отишао је корак даље и стао да изјављује да је сам Христос — и преварио је толико света да је чак и један епископ по имену Руф клекнуо да му се поклони као Господу, што је била саблазан која га је касније стајала епископског чина. Неколицина браће причала нам је и да се баш у исто време на Истоку појавио други човек који је тврдио да је свети Јован. Кад се види како се лажни пророци ове врсте појављују на све стране, јасно је да не може бити далеко долазак Антихриста, који преко таквих личности већ припрема терен.
Али не могу да овде не испричам с каквом је препреденошћу ђаво у то исто време покушао да превари и самог Мартина. Једног дана, док се Мартин сам молио у својој келији, пред њим се појавила прилика која је стајала окупана и окружена блеском пурпурне светлости — до танчина смишљеним да тим лажним сјајем заслепи свакога ко погледа. На себи је имала царски плашт, на глави златну круну опточену драгим камењем, на ногама обућу обложену златом, а изгледала је тако спокојно и смешила се тако блиставо да је личила на све пре него на ђавола.
Нашавши се лицем у лице с том заслепљујућом појавом, Мартин је у првом тренутку остао затечен, и подуже нико није проговорио ни реч. На крају је тишину прекинуо ђаво: „Препознај, Мартине, ко то стоји пред тобом! Ја сам Христос: пошто се спремам да сиђем на земљу, хтео сам да се најпре теби укажем.“
Мартин је и даље ћутао и ништа му није одговарао. Ђаво је тада навалио поново, још дрскије: „Мартине, зашто оклеваш да поверујеш кад ме гледаш рођеним очима? Ја сам Христос!“
Тада му је Мартин, кога је Свети Дух изнутра просветлио да схвати како пред собом има ђавола, а не Господа, одговорио: „Господ Исус никада није рекао да ће се вратити одевен у пурпур и с краљевском круном на глави. Ја никада нећу поверовати да је Христос дошао ако Га не видим у обличју и с ликом с којима је страдао, с крсним ранама на телу!“
Чим је чула те речи, прилика се у трену расплинула као дим, оставивши келију испуњену тако одвратним смрадом да није остало ни најмање сумње да је то заиста био ђаво. А да нико не би помислио да је ово измишљена легенда, одмах кажем да сам ову причу, управо овако како сам је испричао, чуо из уста самог Мартина.
За многе историчаре и мислиоце ово XXIV поглавље — које је Мартин лично испричао Сулпицију Северу — најдубља је и најактуелнија страница целе биографије.
Обрати најпре пажњу на помен Хиспаније (данашњег Пиринејског полуострва): крајем IV века у иберијским провинцијама владало је снажно расположење смака света, толико да се један тамошњи епископ по имену Руф дао завести шарлатану који се издавао за Христа.
Али пре свега обрати пажњу на одећу коју ђаво бира да би се издао за Исуса: пурпурни плашт (vestis regia), дијадема од злата и драгог камења (diadema) и обућа прекривена златом (calcei auro illiti). Део по део, била је то свечана одора римских царева IV века! Како је Царство званично постајало хришћанско, многи епископи навикли на палате почињали су да замишљају Христа као царског монарха, пуног злата и земаљског тријумфа. Мартинов одговор пролази кроз векове као муња: Христос пун раскоши и моћи, одвојен од оних који пате и без рана Крста, јесте фалсификат. За Мартина, право Христово лице остаје лице оног сиромашног и промрзлог човека коме је пред капијама Амјена дао половину огртача.