Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.

Живот светог Мартина · Поглавље XXIII

Прича о Клару, лажном пророку Анатолију и туници која се расплинула у ваздуху

Био је један младић из веома угледне породице, по имену Клар — касније рукоположен за свештеника, а данас, после свете смрти, почива у Божјем миру — који је све оставио за собом да би живео уз Мартина и брзо је достигао дубоку веру и узоран живот. Клар је близу епископовог манастира подигао малу испосницу, у којој је с њим већ живело неколико монаха. Једног дана на врата им је закуцао младић по имену Анатолије: представљао се као монах, издавао се за најпонизнијег и најбезазленијег човека на свету и на крају је остао да живи у заједници с осталима.

После неког времена почео је да прича друговима како га редовно посећују анђели који долазе да разговарају с њим. Пошто му нико није веровао, нашао је начина да неколицину монаха задиви понеком чудном појавом. Убрзо је већ отворено тврдио да анђели непрестано иду тамо-амо с порукама између њега и Бога и захтевао да с њим поступају као с правим пророком. Клар се, међутим, никада није дао преварити. Бесан што не може да га убеди, Анатолије је почео да му прети Божјим гневом и скорим казнама зато што сумња у реч једног светитеља.

Најзад је једног дана иступио с оваквом свечаном објавом: „Знајте да ће ми ноћас Господ послати с неба белу тунику! Сутра ћу у њој шетати међу вама, и ето вам доказа да у себи носим Божју силу, одевен у одећу која је дошла из руку самога Бога!“

Не треба ни рећи да се цела заједница узбунила, ишчекујући шта ће се догодити. И гле, око поноћи цео манастир као да се затресао из темеља, као да неко из све снаге скаче по поду. Из Анатолијеве келије избијали су, један за другим, бљескови јарке светлости, праћени батом ужурбаних корака тамо-амо и нејасним жамором многих гласова. Одједном је настао тајац; Анатолије је отворио врата, дозвао једног од монаха, по имену Сабације, и показао му тунику коју је имао на себи.

Отворених уста, Сабације је отрчао да пробуди остале. И сам Клар је одмах дошао да види шта се збива, донели су упаљену светиљку и сви су стали да до танчина разгледају одећу. Тканина је била изузетно мека, снежнобела и опшивена тракама сјајног пурпура — али ма колико гледали, нико није могао да разазна од каквог је влакна или какве вуне начињена. Па ипак, и оку и под прстима, изгледала је, без трунке сумње, као права туника.

Клар је, опрезан, замолио браћу да остатак ноћи проведу у молитви, како би им Бог јасно показао шта се иза тога крије; и тако су до зоре певали химне и псалме. Чим је сунце гранило, Клар је ухватио Анатолија за десницу, решен да га изведе пред Мартина, сасвим сигуран да никакво ђаволово лукавство неће преварити епископове очи. У том тренутку несрећника је обузела паника: укопао се у месту и стао да виче како има изричиту наредбу с неба да се не појављује пред Мартином! А када су га остали монаси зграбили да га одведу силом, туника се у трен ока расплинула у ваздуху, баш међу рукама оних који су га држали.

Ко може да посумња да се и овде показала Мартинова духовна снага, толика да ђаво није могао ни да одржи своју превару чим је схватио да ће морати да се суочи с епископовим погледом?