Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje XXV
Autorova poseta svetom Martinu: Episkop koji je oprao noge svom biografu
Ja sam, naime, već dugo slušao o Martinovoj veri, načinu života i unutrašnjoj snazi i nosio sam u sebi silnu želju da ga lično upoznam; zato sam s ogromnom radošću krenuo na put, naročito da bih ga posetio. A pošto sam već gajio želju da napišem njegov životopis, iskoristio sam priliku da deo stvari pitam njega samog — onoliko koliko mi je njegova skromnost dopuštala da pitam — a ostalo sam prikupio od onih koji su tim događajima prisustvovali ili su za njih znali iz prve ruke.
Teško je i poverovati s kakvom me je poniznošću i toplinom tada dočekao! Bio je iskreno ganut i pun radosti u Gospodu kad je video da ga toliko poštujemo da smo na put krenuli namerno, samo da bismo ga videli. Jadan ja, grešnik — gotovo me je stid da to pričam! — pošto nam je ukazao čast i pozvao nas za svoju trpezu, sam mi je pre obeda polio vodu na ruke; a predveče je sam kleknuo da nam opere noge! Nisam imao hrabrosti ni da odbijem ni da ga sprečim: u njemu se nametao tako velik moralni autoritet da mi se činilo da bi neposlušnost bila gotovo težak prestup.
U svim razgovorima koje je s nama vodio govorio nam je samo o jednom: o tome kako treba ostaviti varke ovoga sveta i terete ovog života da bismo slobodnih ruku i laka srca pošli za Gospodom Isusom. I iznova nam je, kao najbolji živi primer naših dana, navodio velikog Paulina — koga sam maločas pomenuo — koji je prodao nepregledna imanja da bi pošao za Hristom i bio gotovo jedini čovek našeg naraštaja koji je doslovno ispunio sve što Jevanđelje traži. U njega treba da gledamo, naglašavao je Martin, njegovim putem treba da idemo! Govorio je da naše vreme ima ogromnu sreću što raspolaže živim dokazom tolike vere i hrabrosti: prodavši sve da bi razdelio siromašnima, kako je Isus tražio, prebogat čovek kakav je Paulin pokazao je na delu da je moguće učiniti ono što su svi smatrali nemogućim.
A kakva je čvrstina, kakva plemenitost bila u Martinovim rečima i razgovoru! Kakva zadivljujuća bistrina, s kakvom je brzinom i jasnoćom tumačio najteža mesta u Svetom pismu! Pošto znam da su mnogi prema tome skeptični — i sam sam gledao ljude kako se mršte čak i kad sam im to ja pričao — kunem se Isusom i verom koju delimo da nikada u životu ni iz čijih usta nisam čuo toliko mudrosti, toliko oštroumnosti, niti tako jasan i tako čist govor. Istina, pored Martinove moralne veličine, hvaliti način na koji je govorio izgleda gotovo sitnica; ali ipak je za čudo da čoveku koji nikada nije pohađao velike škole nije nedostajao ni taj dar.
U ovom poglavlju sam Sulpicije Sever ulazi u priču u prvom licu! Između 394. i 396. n. e. Sulpicije — tada mlad udovac iz veoma bogate akvitanske porodice, školovan u pravu i besedništvu u Bordou — otputovao je u Tur da upozna starog episkopa Martina (koji je tada već imao oko 60 ili 80 godina).
Za jednog rimskog aristokratu, stići s puta i videti kako domaćin — i to još poštovani episkop — kleči na podu da mu skine prašinu sa sandala i opere noge (posao rezervisan za najniže robove!) bio je unutrašnji potres koji mu je zauvek promenio život: po povratku kući, i Sulpicije je napustio javnu karijeru da bi na svom posedu Primulijak osnovao versku zajednicu.
Obrati pažnju i na strasnu odbranu Martinove pameti koju Sulpicije preduzima: elitistički episkopi Galije gledali su na njega s visine zato što je bio homo illiteratus — „čovek bez škole“, to jest bivši vojnik odrastao po kasarnama, koji nije učio klasičnu retoriku u velikim rimskim školama. Sulpicije, jedan od najblistavijih pisaca svog vremena, smatra za potrebno da se čitaocima zakune da nikada nije čuo nikoga da se izražava s toliko jasnoće, čistote jezika i dubine kao taj stari vojnik!