Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.

Život svetog Martina · Poglavlje XXIII

Priča o Klaru, lažnom proroku Anatoliju i tunici koja se rasplinula u vazduhu

Bio je jedan mladić iz veoma ugledne porodice, po imenu Klar — kasnije rukopoložen za sveštenika, a danas, posle svete smrti, počiva u Božjem miru — koji je sve ostavio za sobom da bi živeo uz Martina i brzo je dostigao duboku veru i uzoran život. Klar je blizu episkopovog manastira podigao malu isposnicu, u kojoj je s njim već živelo nekoliko monaha. Jednog dana na vrata im je zakucao mladić po imenu Anatolije: predstavljao se kao monah, izdavao se za najponiznijeg i najbezazlenijeg čoveka na svetu i na kraju je ostao da živi u zajednici s ostalima.

Posle nekog vremena počeo je da priča drugovima kako ga redovno posećuju anđeli koji dolaze da razgovaraju s njim. Pošto mu niko nije verovao, našao je načina da nekolicinu monaha zadivi ponekom čudnom pojavom. Ubrzo je već otvoreno tvrdio da anđeli neprestano idu tamo-amo s porukama između njega i Boga i zahtevao da s njim postupaju kao s pravim prorokom. Klar se, međutim, nikada nije dao prevariti. Besan što ne može da ga ubedi, Anatolije je počeo da mu preti Božjim gnevom i skorim kaznama zato što sumnja u reč jednog svetitelja.

Najzad je jednog dana istupio s ovakvom svečanom objavom: „Znajte da će mi noćas Gospod poslati s neba belu tuniku! Sutra ću u njoj šetati među vama, i eto vam dokaza da u sebi nosim Božju silu, odeven u odeću koja je došla iz ruku samoga Boga!“

Ne treba ni reći da se cela zajednica uzbunila, iščekujući šta će se dogoditi. I gle, oko ponoći ceo manastir kao da se zatresao iz temelja, kao da neko iz sve snage skače po podu. Iz Anatolijeve kelije izbijali su, jedan za drugim, bljeskovi jarke svetlosti, praćeni batom užurbanih koraka tamo-amo i nejasnim žamorom mnogih glasova. Odjednom je nastao tajac; Anatolije je otvorio vrata, dozvao jednog od monaha, po imenu Sabacije, i pokazao mu tuniku koju je imao na sebi.

Otvorenih usta, Sabacije je otrčao da probudi ostale. I sam Klar je odmah došao da vidi šta se zbiva, doneli su upaljenu svetiljku i svi su stali da do tančina razgledaju odeću. Tkanina je bila izuzetno meka, snežnobela i opšivena trakama sjajnog purpura — ali ma koliko gledali, niko nije mogao da razazna od kakvog je vlakna ili kakve vune načinjena. Pa ipak, i oku i pod prstima, izgledala je, bez trunke sumnje, kao prava tunika.

Klar je, oprezan, zamolio braću da ostatak noći provedu u molitvi, kako bi im Bog jasno pokazao šta se iza toga krije; i tako su do zore pevali himne i psalme. Čim je sunce granilo, Klar je uhvatio Anatolija za desnicu, rešen da ga izvede pred Martina, sasvim siguran da nikakvo đavolovo lukavstvo neće prevariti episkopove oči. U tom trenutku nesrećnika je obuzela panika: ukopao se u mestu i stao da viče kako ima izričitu naredbu s neba da se ne pojavljuje pred Martinom! A kada su ga ostali monasi zgrabili da ga odvedu silom, tunika se u tren oka rasplinula u vazduhu, baš među rukama onih koji su ga držali.

Ko može da posumnja da se i ovde pokazala Martinova duhovna snaga, tolika da đavo nije mogao ni da održi svoju prevaru čim je shvatio da će morati da se suoči s episkopovim pogledom?