Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje XXII
Prerušavanja u Jupitera, Merkura i Veneru — i obećanje oproštaja samom đavolu
Mnogo puta je, pokušavajući da hiljadama smicalica uhvati svetitelja na pogrešnom koraku, đavo izlazio pred njega u najrazličitijim obličjima: čas bi uzeo lik Jupitera, još mnogo češće Merkura, a neretko se pojavljivao i s crtama Venere ili Minerve. Nikada ne gubeći spokoj, Martin se uvek branio znakom krsta i molitvom.
Često su se čule i horde demona kako ga drsko, na sav glas vređaju; ali pošto je znao da su sve to samo laži bez glave i repa, Martin se na te optužbe nije ni obazirao. Neki monasi su čak pričali da su jednom čuli kako se jedan demon nadmenim tonom obraća Martinu i pita ga zašto je u manastir primio neku braću koja su u prošlosti, pre nego što su se pokajala, teškim greškama i gresima ukaljala blagodat krštenja — pa je stao da ređa, jedan po jedan, stare grehe svakoga od njih.
Ti monasi su govorili da mu je Martin odlučno odgovorio da se greške iz prošlosti brišu kada neko iskreno promeni život i da, po Božjem milosrđu, onaj ko prestane da greši ima pravo na oproštaj. Kada je đavo uzvratio da veliki grešnici ne zaslužuju milost i da Bog ne oprašta ponovo onome ko padne posle krštenja, priča se da mu je Martin dao ovaj izvanredan odgovor:
„Kad bi ti sam, nesrećniče, prestao da progoniš ljudski rod i pokajao se za zlo koje si počinio, čak i sada, kada je dan Strašnog suda već tako blizu, ja se toliko uzdam u Gospoda Isusa Hrista da bih i tebi obećao Božji oproštaj!“
Kakva divna smelost pouzdanja u Božju dobrotu! Iako nije imao vlast da zajemči takvo obećanje, Martin je tim rečima pokazao svu širinu svog srca. A kad već govorimo o đavolu i njegovim zamkama, vredi ovde ispričati jednu zgodu koja se odigrala sasvim u blizini: mada se nije dogodila samom Martinu, ona dobro otkriva njegovu duhovnu snagu i zaslužuje da bude zabeležena, kako bi svi bili na oprezu ako se ikada pojavi sličan slučaj.
Ovo poglavlje čuva dva upečatljiva trenutka duhovnosti IV veka:
1. Jupiter, Merkur, Venera i Minerva: Za antičke hrišćane bogovi rimskog panteona nisu bili samo pesničke figure iz mitologije; u njima su videli varljive duhovne sile koje se služe tim maskama da bi iskušavale ljude — Jupiter žudnjom za vlašću, Merkur lukavstvom i novcem, Venera zavođenjem, a Minerva intelektualnom taštinom.
2. Obećati oproštaj samom Satani: U Martinovo vreme u Crkvi su postojali veoma kruti krugovi koji su tvrdili da onome ko posle krštenja počini težak greh više nikada ne može biti oprošteno. Martin ne samo što u manastir raširenih ruku prima ljude s teškom prošlošću, nego ide dotle da samom đavolu kaže da bi čak i njemu Hristos oprostio kad bi se pokajao! Bila je to tako smela potvrda beskrajnog Božjeg milosrđa (bliska misli teologa Origena) da Sulpicije Sever oseća potrebu da za pravovernije čitaoce odmah ostavi opreznu ogradu: „Iako nije imao vlast da zajemči takvo obećanje, Martin je tim rečima pokazao svu širinu svog srca.“