Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje XX
Gozba cara Magna Maksima: Pehar dodat svešteniku pre cara
Prelazim sada na jednu epizodu koja pored tako velikih čuda može izgledati manja — mada je, u ova izopačena i pokvarena vremena u kojima danas živimo, prizor episkopa koji ne podleže udvorištvu carskog dvora gotovo veće čudo od svih ostalih! Kada su se silni episkopi, pristigli iz raznih provincija, okupili na dvoru cara Maksima — čoveka surove naravi, punog oholosti posle pobede u građanskom ratu — bilo je žalosno gledati kako mu svi sluganski povlađuju, srozavajući episkopsko dostojanstvo na ulogu pukih laskavaca vlasti. Jedino je Martin sačuvao netaknuto čvrsto držanje jednog apostola! Čak i kada je morao da od cara traži milost za nekoga, govorio je s takvim autoritetom da je više izgledalo da izdaje naređenje nego da moli za uslugu. I ma koliko ga Maksim pozivao da večera s njim za carskom trpezom, Martin je uvek odbijao, govoreći bez okolišanja da ne može da sedne za sto čoveka koji je uklonio dva zakonita cara — jednome oduzevši presto, a drugome i sam život.
Maksim je na sve načine pokušavao da se opravda: uveravao ga je da vlast nije uzeo iz lične ambicije, nego da su ga vojnici, po Božjoj volji, naterali da vlada i da se brani oružjem; dodao je da iza tako brze pobede kao što je njegova može stajati samo Božja ruka i da nijedan od njegovih neprijatelja nije ubijen izvan bojnog polja. Toliko je navaljivao, čas pravdanjem čas molbama, da je Martin na kraju pristao da dođe na večeru — na veliku radost cara, koji je blistao što ga je najzad privoleo.
Gozba je ličila na veliki praznik i za trpezom je okupila najveće ličnosti Carstva: bio je tu Evodije, u isto vreme prefekt i konzul, jedan od najpravednijih ljudi koji su ikada živeli; bila su tu i dva komesa s najvišim vojnim ovlašćenjima — carev brat i carev stric. Između ove dvojice posadili su sveštenika koji je pratio Martina; sam Martin je sedeo na niskoj klupici postavljenoj odmah uz carevo mesto.
Usred večere, kako je nalagao dvorski protokol, peharnik je caru doneo pehar vina. Pun poštovanja, Maksim je naredio da ga najpre odnesu svetom episkopu, jer mu je bilo veoma stalo da potom pehar primi pravo iz Martinovih ruku. Samo što je Martin, otpivši gutljaj, pružio pehar svešteniku koji je došao s njim! Smatrao je da u toj dvorani niko nema veće dostojanstvo da pije odmah posle episkopa i da bi izdao svoju savest kad bi samog cara ili njegove srodnike stavio ispred jednog sveštenika.
Koliko god neverovatno zvučalo, i car i sve zvanice bili su toliko zadivljeni tom slobodom duha da im se dopao upravo onaj gest koji ih je potisnuo u drugi plan! Ubrzo se u celoj palati ni o čemu drugom nije govorilo: za trpezom samog cara Martin je imao hrabrosti da učini ono što se nijedan drugi episkop nije usuđivao da učini čak ni na večerama drugorazrednih upravnika.
Kasnije, i mnogo pre nego što je rat izbio, Martin je tom istom Maksimu predskazao šta će ga snaći ako sprovede naum da upadne u Italiju i napadne mladog cara Valentinijana: dobiće prvu bitku, ali će ubrzo zatim poginuti. I upravo smo to i sami videli: čim je Maksim ušao u Italiju, Valentinijan je morao da beži; ali je posle oko godinu dana ponovo uredio vojsku, opkolio Maksima unutar bedema Akvileje, zarobio ga i naredio da ga pogube.
Ova scena, koja se odigrala u carskoj palati u Triru oko 385. ili 386. godine, jedan je od najčuvenijih trenutaka u odnosu političke vlasti i Crkve u antici:
1. Ko su bila ta „dva cara“ o kojima je Martin govorio? Magn Maksim bio je vojskovođa rodom iz Hispanije, koga su trupe u Britaniji 383. godine proglasile za cara. Prešao je Lamanš, porazio mladog zakonitog cara Gracijana i naredio da ga ubiju (njemu je oduzeo život), a pritisnuo je i njegovog polubrata, još dečaka, Valentinijana II (njemu je oduzeo deo Carstva). Sve ličnosti koje sede za trpezom istorijske su: Flavije Evodije bio je pretorijanski prefekt Galije i rimski konzul 386. godine.
2. Skandal s peharom (patera): Po strogim pravilima carskog dvora, piti prvi iz carevog pehara i vratiti mu ga iz ruke u ruku bila je najveća počast koju je gost mogao da dobije. Dodavši pehar svom običnom svešteniku (presbyter) i preskočivši cara, konzula i carske komese, Martin je bez ijedne reči potvrdio da se duhovne stvari ne povijaju pred vojnom ili političkom vlašću.
3. Šta je Martin tražio na Maksimovom dvoru? Iz jedne druge knjige Sulpicija Severa (Hronike) znamo da je Martin otišao u Trir da pokuša da od smrti spase hispanskog episkopa Priscilijana i njegove učenike, koje su drugi episkopi, spletkaroši, optužili za jeres — boreći se do krajnjih granica da spreči da država pogubljuje ljude zbog verskih pitanja.