Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje II
Od Panonije do Italije: Dečak koji je bežao u crkvu i koga su u lancima odveli u vojsku
Martin se rodio u Sabariji, gradu u provinciji Panoniji, ali je odrastao u Italiji, u Ticinumu. Porodica je, za tadašnja merila, imala dobar društveni položaj, ali su mu roditelji bili pagani. Otac je vojnički život započeo kao običan vojnik, a zatim se uzdigao do čina vojnog tribuna.
U mladosti je i sam Martin krenuo vojničkim putem: služio je u konjici carske garde za vlade cara Konstancija, a potom pod zapovedništvom cezara Julijana. To, međutim, nije bio njegov izbor: taj izuzetni dečak je od malih nogu mislio samo na to kako da služi Bogu. Imao je svega deset godina kada je, protiv volje roditelja, pobegao u crkvu i zamolio da ga prime za katihumena. Ubrzo zatim, već sav okrenut Božjim stvarima na način zadivljujući za njegove godine, u dvanaestoj je sanjao o tome da ode u pustinju i živi kao pustinjak — i učinio bi to da nije bio još tako mlad i nejak. Pa ipak, s mislima stalno u manastirima ili u crkvi, već je kao dete nosio u srcu ono što će kasnije s toliko predanosti ostvariti.
U međuvremenu su carevi objavili ukaz koji je sinove nekadašnjih vojnika obavezivao da stupe u vojsku. Martina je prijavio i vlastima predao rođeni otac — koji nije mogao da podnese sinovljevu sklonost veri. Tako se Martin, sa svega petnaest godina, našao uhapšen, okovan i primoran da položi vojničku zakletvu. Sa sobom je poveo samo jednog roba kao pratioca, ali je uobičajene uloge potpuno preokrenuo: gospodar je služio slugu. Najčešće je sam Martin njemu izuvao čizme i čistio ih, a za jelo su obojica sedali za isti sto, pri čemu je gotovo uvek Martin posluživao obed.
U vojsci je proveo skoro tri godine pre nego što je kršten, ali se uvek držao podalje od poroka kojima vojnici obično podležu. Prema saborcima se ophodio s neizmernom dobrotom i nesvakidašnjom darežljivošću, a strpljenje i poniznost bili su mu takvi da se činilo da prevazilaze ljudske snage. Što se tiče jednostavnosti kojom je živeo, nju nije potrebno ni hvaliti: vodio je tako strog život da je već tada više ličio na monaha nego na vojnika. Takvim držanjem je toliko osvojio drugove iz kasarne da su svi prema njemu osećali ogromno poštovanje i naklonost.
Iako još nije bio primio krštenje, po delima koja je činio već je živeo kao pravi hrišćanin: pomagao je onima u nevolji, priticao u pomoć najnesrećnijima, hranio gladne i odevao one koji nisu imali šta da obuku. Od vojničke plate nije za sebe zadržavao ništa osim onoga što mu je bilo neophodno za hranu iz dana u dan; već tada je ozbiljno shvatao reči Jevanđelja i nije brinuo za sutrašnji dan.
Ovde ima nekoliko fascinantnih istorijskih pojedinosti o IV veku:
1. Geografija: Sabarija (Sabaria), u kojoj se Martin rodio (316. godine prema tradicionalnoj hronologiji, ili oko 336. prema novijim istraživanjima), odgovara današnjem gradu Sombathelju u Mađarskoj, koji je pripadao rimskoj provinciji Panoniji. A Ticinum (Ticinum), gde je odrastao, danas je Pavija, na severu Italije, u ono vreme važan vojni grad.
2. Otac tribun i prijava iz sopstvene kuće: Martinov otac se u rimskoj vojsci uzdigao sopstvenim snagama: počeo je kao prost vojnik (miles) i dogurao do vojnog tribuna (tribunus militum), višeg oficira viteškog staleža, s dobrim primanjima. U poznom Rimskom carstvu, pošto je za odbranu granica stalno nedostajalo ljudi, država je donela zakone o naslednoj obavezi, koji su sinove veterana primoravali da krenu vojničkim putem. Za starog paganskog oficira, odanog bogovima rata, bilo je neprihvatljiva sramota da njegov petnaestogodišnji sin želi da postane hrišćanski monah — i zato ga je rođeni otac predao regruterima da ga odvedu u okovima!
3. Dvorska garda (scholares alae): Martin nije dospeo u običnu pešadijsku jedinicu, nego u Scholae Palatinae, elitnu konjicu koja je bila neposredna pratnja cara (Konstancija II, Konstantinovog sina) i cezara (Julijana). Bile su to ugledne trupe, dobro plaćene i s pravom na ličnog slugu.
4. Šta je bio „katihumen“? U IV veku bebe su se retko krštavale. Ko je želeo da postane hrišćanin, najpre je stupao u katihumenat — višegodišnji period duhovne pripreme i moralne provere.
5. Zamena uloga s robom: U rimskom društvu, izuvati teške vojničke čizme (caligae ili calciamenta) i strugati blato s njih bio je najniži ropski posao. Videti mladog oficira carske garde kako sopstvenom slugi čisti čizme i poslužuje ga za stolom bilo je nešto potpuno nezamislivo za ondašnji način mišljenja.