Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje XVII
Bivši prokonzul Tetradije i Martinovi prsti u ustima opsednutog
Otprilike u isto vreme, jedan rob Tetradija, bivšeg prokonzula i čoveka velike političke težine, zapao je u žestoko stanje opsednutosti zbog koga je strahovito patio. Došli su da zamole Martina da položi ruke na njega i isceli ga, a on je rekao da mu dovedu mladića. Samo što niko nije mogao da ga izvede iz sobe u kojoj je bio zatvoren: s takvim besom je nasrtao, pokušavajući da ujede svakoga ko bi otvorio vrata, da se niko nije usuđivao da mu priđe.
Tetradije je tada lično došao da se baci na kolena pred Martinove noge, preklinjući ga da on sam dođe u njegovu kuću i pomogne mladiću. Martin mu je odgovorio da ne može da uđe u kuću jednog paganina — jer se Tetradije u to vreme još držao tradicionalne rimske vere. Bivši prokonzul mu je na licu mesta obećao da će, ako zli duh izađe iz tog roba, i sam postati hrišćanin. Martin je tada otišao u njegovu kuću, položio ruku na mladićevu glavu i odmah ga oslobodio te muke. Videvši to rođenim očima, Tetradije je održao reč: poverovao je u Gospoda Isusa, odmah se upisao među katihumene, ubrzo zatim je kršten i celog života je gajio neizmernu zahvalnost i poštovanje prema Martinu, u kome je video onoga kome duguje svoje spasenje.
Tih istih dana i u istom gradu, ulazeći u kuću jednog drugog gospodara, Martin je naglo zastao već na pragu i upozorio da u unutrašnjem dvorištu vidi strašnog demona. Tek što mu je zapovedio da ode odatle, duh je ušao u telo jednog sluge koji se nalazio u zadnjem delu kuće, u kuhinji. Jadni čovek je potpuno izgubio glavu i stao da viče, da škrguće zubima i da žestoko ujeda svakoga ko bi mu se našao na putu. U celoj kući nastao je haos: ostale sluge uhvatila je panika i svi su pobegli na ulicu.
Martin je krenuo pravo na pomamljenog čoveka i najpre mu zapovedio da se umiri. Pošto je ovaj i dalje škrgutao zubima i razjapljivao usta preteći da će ga rastrgnuti ujedima, Martin mu je gurnuo sopstvene prste u usta i izazvao ga: „Ako imaš toliku moć, zagrizi ih!“ Kao da su mu uz grlo prislonili usijano gvožđe, opsednuti je smesta povukao vilice što je dalje mogao, samo da Martinove prste ni ne okrzne. A pošto su ga božanske kazne primoravale da napusti to telo, a kroz usta više nije mogao da izađe, nečisti duh je na kraju izbačen u žestokom pražnjenju creva, ostavivši na podu nečist trag.
U ovom poglavlju su dve veoma zanimljive pojedinosti:
1. Tetradije, vir proconsularis: Imati „prokonzularni“ rang značilo je pripadati samom vrhu rimskog Senata i imati za sobom upravu nad nekom velikom provincijom Carstva. Odbivši u prvi mah da uđe u kuću paganina (što podseća na početni Isusov razgovor sa ženom Hananejkom ili s centurionom u Jevanđeljima), Martin navodi tog ponosnog aristokratu da učini lični korak vere — a sve to da bi se spasao jedan običan kućni rob!
2. Surovi realizam drugog egzorcizma: Ko danas čita ovo poglavlje često se iznenadi tako slikovitim završetkom epizode! Za verski način mišljenja IV veka, pošto su se episkopovi posvećeni prsti našli u sluginim ustima, zli duh više nije mogao da izađe kroz prolaz koji je time postao blagosloven — i zato Sulpicije, bez ikakvog okolišanja, pripoveda da je morao da izađe „dole“, kroz žestok crevni napad (fluxu ventris).