Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje XIII
Izazov svetog bora: Vezan pod drvetom koje pada
Drugom prilikom, u jednom selu u kome je upravo bio srušio veoma star paganski hram, Martin se spremao da naredi da se poseče i veliki bor koji je stajao odmah pored svetilišta. Toga puta su mu se, međutim, isprečili mesni paganski sveštenik i svi žitelji. Koliko god neverovatno zvučalo, ti isti ljudi koji su, po Božjoj volji, mirno gledali kako se ruši kameni hram, nikako nisu dopuštali da se dira drvo.
Martin je strpljivo pokušavao da im objasni da u jednom drvenom stablu nema ničeg božanskog: neka se radije klanjaju istinitom Bogu kome on služi, a to drvo mora da padne jer je posvećeno lažnom duhu. Sve dok mu jedan od seljana, drskiji od ostalih, nije uputio izazov: „Ako se već toliko uzdaš u tog Boga kome, kako kažeš, služiš, hajde da se nagodimo: drvo ćemo poseći mi sami, ali ti ćeš stajati pod njim i dočekati ga kad padne! Ako je tvoj Gospod zaista s tobom, izvući ćeš živu glavu!“
Ne trepnuvši i pun pouzdanja u Boga, Martin je prihvatio pogodbu. Čuvši to, pagani su se svi smesta složili: za njih je itekako vredelo izgubiti svoje sveto drvo ako će ono zauzvrat, padajući, smrskati čoveka koji im ruši svetilišta.
Pošto je bor ionako rastao prilično nagnut na jednu stranu, niko nije ni najmanje sumnjao gde će tačno pasti. Seljani su tada vezali Martina i postavili ga baš na mesto koje su sami odabrali, tačno pod nagib stabla. Zatim su uzeli sekire i sami stali da seku bor, puni oduševljenja i zadovoljstva. Unaokolo se skupilo more sveta koje je izdaleka, bez daha, posmatralo. Malo-pomalo ogromni bor je počeo da se ljulja i pucketa, tek što se nije srušio. Podalje, monasi iz Martinove pratnje pobledeli su kao kreč: obuzeti užasom pred bliskom opasnošću, izgubili su svaku nadu, pa čak i veru, uvereni da će gledati kako Martin tu gine smrskan.
On je, međutim, ostao potpuno spokojan, predan u ruke Gospodnje. A kada je stablo s treskom puklo i najzad počelo da se obara pravo na njega, tek što ga nije smrskalo, Martin je podigao ruku i u vazduhu načinio znak krsta. U tom istom trenu — kao da ga je spreda udario pomaman nalet vetra — bor se zaokrenuo unazad i pao na suprotnu stranu, umalo ne poklopivši seljake koji su stali na mesto koje su smatrali najbezbednijim!
Odmah se u nebo prolomila silna vika: pagani nisu mogli da veruju u ono što su upravo videli, monasi su zaplakali od radosti, a svi su u jedan glas klicali Hristovom imenu. Tog dana postalo je očigledno da je vera osvojila taj kraj: u celom onom mnoštvu gotovo da nije bilo nijednog paganina koji nije došao da zamoli Martina da na njega položi ruke kako bi postao katihumen, ostavljajući stara verovanja da bi pošao za Gospodom Isusom. Istina je da pre Martinovog dolaska u tom kraju gotovo niko nije bio hrišćanin; ali je utisak koji su ostavila njegova čuda i njegov primer bio toliki da danas tamo nema sela koje nema pune crkve ili manastire. Jer kad god bi srušio neko pagansko svetilište, Martinu je bilo stalo da na istom mestu odmah podigne crkvu ili mali manastir.
Da li ti je zapala za oko jedna zanimljiva pojedinost na samom početku ovog poglavlja? Žitelji sela pustili su da se kameni hram sruši a da nisu ni reagovali, ali kad je Martin hteo da poseče bor, umalo ga nisu ubili! Zašto?
Objašnjenje leži u staroj religiji Kelta (Gala): pre dolaska Rimljana, Kelti se nisu molili u zatvorenim građevinama; za njih su pravo boravište bogova bila stogodišnja stabla i sveti gajevi (nemora). Kameni hram bio je samo moda koju su doneli Rimljani, ali onaj stari bor bio je verska duša sela!
Obrati pažnju i na razoružavajuću iskrenost Sulpicija Severa, koji ne krije paniku samih Martinovih monaha što drhte podalje, izgubivši „svaku nadu, pa čak i veru“. I pogledaj poslednju rečenicu poglavlja: taj Martinov običaj da kapelu ili manastir podigne tačno na mestu starih svetilišta i svetih stabala stoji u korenu mreže seoskih parohija širom Evrope!