Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje XII
Paganska pogrebna povorka ukočena nasred polja
Nešto kasnije, na jednom od svojih putovanja po unutrašnjosti, Martin je izdaleka naišao na pogreb jednog paganina, koga su nosili na sahranu uz sujeverne obrede. Pošto su bili još više od sedamsto metara daleko, Martin je zastao pokušavajući da razazna kakav je to skup, ali iz daljine nije mogao jasno da vidi šta se događa.
Video je, ipak, da je to velika grupa seljaka i primetio je bele lanene čaršave kako lepršaju na vetru iznad onoga što su nosili na ramenima. Odmah je zaključio da je to paganska povorka, jer je seoski svet u Galiji imao stari običaj da po poljima nosi kipove svojih bogova pokrivene belim platnom.
Martin je tada podigao ruku, načinio znak krsta u njihovom pravcu i zapovedio im da stanu gde su se zatekli i da spuste na zemlju ono što nose. Ono što se potom videlo bilo je izvanredno: najpre su se svi ti ljudi ukopali u mestu, nepomični kao kameni kipovi; zatim, ma koliko se upinjali da krenu napred, nisu mogli da učine ni jedan jedini korak, pa su stali da se vrte oko sebe na sasvim smešan način, sve dok im, iscrpljenima, nije preostalo ništa drugo nego da telo spuste na zemlju. Zapanjeni, ćutke su se zgledali ne shvatajući šta im se dešava.
U međuvremenu je Martin, videvši prizor izbliže, shvatio da je to samo pogrebna povorka, a ne povorka s idolima. Ponovo je podigao ruku i oslobodio ih da podignu pokojnika i nastave put. I tako ih je, kad je hteo, zaustavio; a kad je našao za shodno, pustio ih je da idu s mirom.
Ova epizoda — gotovo komična u slici ljudi koji se vrte ukrug i ne mogu da se maknu s mesta — pomaže da se objasni poreklo same reči paganin!
Na latinskom se selo ili seoski okrug zvao pagus, a onaj ko je tamo živeo bio je paganus — stanovnik sela, seljak (koga Sulpicije naziva i rusticus). Dok se hrišćanstvo brzo širilo po rimskim gradovima (civitates), u seoskim krajevima Galije zemljoradnici su još dugo čuvali stare keltsko-rimske obrede. Jedan od najomiljenijih održavao se u proleće (nalik rimskim svetkovinama Ambarvalia i kultu Kibele ili starih keltskih boginja-majki): oko useva su u povorci nosili likove božanstava pokrivene belim lanenim platnom, moleći za dobru žetvu. S razdaljine od 500 rimskih koraka (oko 740 metara), Martin je čaršav mrtvačkog pokrova zamenio za velove jedne takve poljske povorke — ali čim je video da su to samo seljani koji idu da sahrane mrtvaca, pustio ih je da nastave svojim putem.