Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje XI
Raskrinkani lažni mučenik: Duh zločinca kraj oltara
Pređimo sada na druga divljenja dostojna dela koja je Martin učinio kao episkop. Nedaleko od grada, sasvim blizu manastira, nalazio se grob na koji je narod navikao da dolazi na molitvu, uveren da su tu sahranjeni hrišćanski mučenici — toliko da su raniji episkopi tu čak dali da se podigne i oltar.
Martin, međutim, nije bio čovek koji olako veruje u nedorečene priče. Počeo je da se raspituje kod najstarijih sveštenika i klirika u eparhiji ko je zapravo bio taj mučenik i kada je postradao, priznajući da mu je veoma teško da prihvati kult o kome stari nisu ostavili nijedan pouzdan zapis. Neko vreme je čak izbegavao da tamo kroči: pošto nije bio siguran, nije hteo da uvredi ljude koji su verovali u dobroj veri, ali je isto tako odbijao da svojim prisustvom zvanično pokrije pobožnost koja je mogla biti puko sujeverje. Sve dok jednog dana nije odlučio da ode na to mesto, u pratnji svega nekoliko monaha.
Stao je pred grob i pomolio se Bogu, moleći Ga da mu pokaže ko je tu sahranjen i kakav je život vodio. Tek što je okrenuo glavu nalevo, ugledao je kako tu stoji mračna prilika divljeg izgleda. Martin joj je zapovedio da kaže kako se zove i šta je činila za života. Duh je rekao svoje ime i sve priznao: bio je drumski razbojnik, pogubljen zbog zločina koje je počinio, a poštuju ga samo zbog zablude neobaveštenog naroda; s mučenicima nema baš ništa zajedničko, jer dok su oni u Božjoj slavi, on tu izdržava svoju kaznu. Najupečatljivije je to što su monasi u Martinovoj pratnji savršeno jasno čuli glas koji odgovara, iako nisu videli nikoga.
Martin im je tada ispričao šta je upravo video i naredio da se oltar odmah ukloni s tog mesta, oslobodivši narod zablude u kojoj ga je držala ta lažna pobožnost.
Krajem IV veka poštovanje mučenika naglo je poraslo u celom Rimskom carstvu: svako mesto želelo je da ima grob nekog junaka iz vremena starih progona, i bilo je dovoljno da se pored puta pojavi neki stari grob pa da narod odmah počne da mu hodočasti.
Martinov stav je za ono doba zapanjujuće trezven: umesto da zažmuri zato što to „prija narodnoj veri“, on se ponaša kao zahtevan istražitelj. Raspituje se kod najstarijih sveštenika, traži istorijske zapise — ime mučenika i datum mučeništva (acta martyrum) — i odbija da prizna kult bez dokaza. Zapazi i jednu simboličnu pojedinost, tipičnu za antički svet: senka zločinca pojavljuje se s leve strane (ad laevam — na latinskom sinistra), one strane koja se i u rimskoj kulturi i u Jevanđelju po Mateju (25, 33) povezivala s osudom.