Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље XXI
Разговори с анђелима и ђаво с воловским рогом пуним крви
Поуздано се зна и то да је Мартин често виђао анђеле и да је с њима чак непосредно разговарао. Што се ђавола тиче, видео га је пред собом тако јасно да овај никада није могао да му промакне, било да се појављивао онакав какав јесте, било да је, не би ли чинио зло, узимао најразличитија обличја. Увидевши да нема лукавства којим би могао да превари Мартина, ђаво се светио тако што се појављивао сваки час само да би га вређао, кад већ није могао да му постави замку.
Једног дана бануо је у Мартинову келију уз језив урлик, носећи у десници, сасвим умрљаној крвљу, окрвављен воловски рог. Сав срећан због несреће коју је управо изазвао, довикнуо му је: „Где је сада твоја моћ, Мартине? Управо сам убио једног од твојих!“
Мартин је одмах сазвао монахе, испричао им шта је ђаво управо рекао и послао их да обиђу све келије, једну по једну, и виде ко недостаје или кога је снашла каква несрећа. Вратили су се убрзо и јавили да су сви монаси добро, али да је један сељак, унајмљен на дан да колима довезе дрва, тог јутра отишао у шуму. Мартин је одмах замолио неколико браће да што брже пођу да га потраже. Недалеко од манастира наишли су на јадног човека како лежи на земљи, већ готово мртав. Оно мало даха што му је још преостало искористио је да монасима објасни шта се догодило: док је притезао кожно ремење које се било олабавило на воловској запрези, један од волова је снажно трзнуо главом и зарио му рог у препоне. Неколико тренутака касније издахнуо је.
На сваком је читаоцу да размисли о разлозима због којих је Бог допустио да ђаво има прсте у оваквој несрећи. Оно што је код Мартина задивљивало била је јасноћа с којом је, како у овом случају тако и у многим другим сличним, знао за ствари много пре него што би се догодиле, или би одмах добио унутрашње упозорење, па је браћи казивао шта се збива у даљини.
У овом поглављу су две веома лепе људске појединости:
1. „Један од твојих“: Пошто су монаси Мармутјеа живели повучено, у молитви (а најмлађи су дане проводили преписујући књиге), манастир је унајмљивао сеоске раднике из околине (mercede conducti, плаћене на дан) да воловским колима довозе дрва из шуме. Иако није био монах, тај скромни радник припадао је Мартиновој духовној породици.
2. Без лаких одговора на патњу: Пред трагичном смрћу тог човека у несрећи на раду, Сулпиције Север не покушава да измисли моралистичку поуку нити да окриви жртву. Има поштења да питање остави отвореним: „На сваком је читаоцу да размисли о разлозима због којих је Бог допустио да ђаво има прсте у оваквој несрећи“ (Viderit is, quo judicio Domini...).