Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље XII
Паганска погребна поворка укочена насред поља
Нешто касније, на једном од својих путовања по унутрашњости, Мартин је издалека наишао на погреб једног паганина, кога су носили на сахрану уз сујеверне обреде. Пошто су били још више од седамсто метара далеко, Мартин је застао покушавајући да разазна какав је то скуп, али из даљине није могао јасно да види шта се догађа.
Видео је, ипак, да је то велика група сељака и приметио је беле ланене чаршаве како лепршају на ветру изнад онога што су носили на раменима. Одмах је закључио да је то паганска поворка, јер је сеоски свет у Галији имао стари обичај да по пољима носи кипове својих богова покривене белим платном.
Мартин је тада подигао руку, начинио знак крста у њиховом правцу и заповедио им да стану где су се затекли и да спусте на земљу оно што носе. Оно што се потом видело било је изванредно: најпре су се сви ти људи укопали у месту, непомични као камени кипови; затим, ма колико се упињали да крену напред, нису могли да учине ни један једини корак, па су стали да се врте око себе на сасвим смешан начин, све док им, исцрпљенима, није преостало ништа друго него да тело спусте на земљу. Запањени, ћутке су се згледали не схватајући шта им се дешава.
У међувремену је Мартин, видевши призор изближе, схватио да је то само погребна поворка, а не поворка с идолима. Поново је подигао руку и ослободио их да подигну покојника и наставе пут. И тако их је, кад је хтео, зауставио; а кад је нашао за сходно, пустио их је да иду с миром.
Ова епизода — готово комична у слици људи који се врте укруг и не могу да се макну с места — помаже да се објасни порекло саме речи паганин!
На латинском се село или сеоски округ звао pagus, а онај ко је тамо живео био је paganus — становник села, сељак (кога Сулпиције назива и rusticus). Док се хришћанство брзо ширило по римским градовима (civitates), у сеоским крајевима Галије земљорадници су још дуго чували старе келтско-римске обреде. Један од најомиљенијих одржавао се у пролеће (налик римским светковинама Ambarvalia и култу Кибеле или старих келтских богиња-мајки): око усева су у поворци носили ликове божанстава покривене белим ланеним платном, молећи за добру жетву. С раздаљине од 500 римских корака (око 740 метара), Мартин је чаршав мртвачког покрова заменио за велове једне такве пољске поворке — али чим је видео да су то само сељани који иду да сахране мртваца, пустио их је да наставе својим путем.